Deca i sport - Deca treba da se igraju sporta, savet roditeljima


deca se igraju

 

U zdravom telu je i zdrav duh, ovo važi naročito kod dece

    Svi znamo da je bavljenje bilo kojim sportom najbolja investicija u sebe. Bavljenje sportom doprinosi da se bolje osećamo kako fizički tako i psihički. Zdravlje celog organizma se povećava  i mi to osećamo. Dok je organizam prokrvljen, što je dobro za imunitet, telo izbacuje sve toksine i kao  poklon nam daje da se psihički osećamo rasterećeno,  zadovoljnije i srećnije.

Zbog svega ovoga bavljenje sportom kod dece u ovom savremenom dobu bi trebalo da bude pod obavezno  jer današnja, pa i buduća neka deca,  previše vremena provode ispred računara i mobilnih, u sedećem ili ležećem položaju i tako  nesvesno doprinose lošem zdravlju i to svakog dana. U našoj državi se fizičko vaspitanje obično svodi na tri časa nedeljno, što je daleko od dovoljnog za pravilan razvoj dece. Isprva zbog svih prednosti bavljenja sportom roditelji se odlučuju da decu upišu u neku  privatnu školu sporta, u kojima se treniraju: fudbal, košarka, tenis, neki od borilačkih veština ili nešto slično. Deca sa velikim uzbuđenjem i radošću kreću na treninge, a u isto vreme u glavama roditelja, baka, deka počinje da se stvara jedna čudna misao.

 

Moje dete je baš talentovano, ono će biti prvak sveta

   Deca kreću sa trenizima, počinju druženja sa novim drugarima, i dok se oni lepo zabavljaju, roditelji misle, a misle u sebi otprilike ovako: “Vidi, vidi..kako je moj mali extra, kako je dobar, kako je brz kao munja, kako dribla kao onaj sa Tv-a, šutira i daje pogodak..Wauu, aplauz, bravo moje dete..Uh, biće od ovog mog malog nešto! “

Duh iz boce je pušten. 

Prolaze dani, nedelje, meseci, a onaj osećaj u stomaku je sve veći i veći, a aplauzi su sve jači. Onda, navijanje na treninzima počinje da bude mnogo jače i strastvenije. Gledajući sportska takmičenja profesionalaca u sportu kojim se dete bavi, roditelji maštaju. Ako se upravo odigrala neka utakmica ili je naš omiljeni sportista pobedio, osećamo sreću i ponos zbog tog sportiste, a u istom trenutku, nesvesno ili svesno maštamo o našem detetu kako bi moglo i ono tako jednog dana.

 

Olako shvatanje ostvarenih i popularnih sportista

     Gledajući te velike ljude na tv-u kako igraju, a zatim i čitajući njihove intervjue, prosto se zapitate kako su oni uspeli, i koju to magiju oni imaju u sebi pa uvek pobeđuju. Mislim da tu svi pravimo grešku jer gledamo samo površno. Mediji pa i sami ti, velikani ne pričaju uvek o svemu iz svog života, pa tek kada neko napiše memoare, mi donekle tek shvatamo kakav je zapravo život profesionalnog sportiste. 

Kada bismo mogli da živimo njihov život na samo jedan dan, shvatili bismo koliko je teško, ma preteško biti u njihovoj koži jer oni stvarno rade mnogo na sebi i daju i više od sto posto truda i to svakog dana! 

 Ali kada se obični ljudi zapitaju: “ Pa šta to oni toliko rade..Evo i moje dete će to isto da radi pa će sigurno biti isto tako uspešno..”, najverovatnije je odgovor na to: „ E, pa neće“. 

Možemo pokušati da kopiramo profi sportistu, i radimo sve isto što i on, ali uspeh kao njegov ipak neće doći.  Zašto? 

Zato što je biti sportista, koji je najbolji ili među najboljima na svetu, ustvari kombinacija posebnog sklopa ličnosti, urođenog talenta i ogromnog rada na perfektnom izvođenju. Takvi ljudi imaju neverovatno samopouzdanje u sebe u bitnim, kritičnim momentima.

Daću Vam primer našeg Novaka Đokovića.

 Po njegovim izjavama, on vizualizuje svoj naredni udarac i ima toliku veru u sebe, da u trenutku udarca, loptica dobije takvu putanju i brzinu da ona stvarno ode do same linije ili na liniju i osvaja poen..A sve to se dešava u kritičnom gemu, na kritičnom poenu. ( Npr  5:4 u gemovima  i 40:30 za protivnika ) Kome ne bi tad zadrhtalo celo telo?!

 E vidite, zato su oni veliki igrači, jer imaju takav sklop ličnosti, duha, forme, veštine i skoro pa idealnog okruženja (zamislite da je Đokovićev otac npr alkoholičar ili kockar). Takav čovek se hrani izazovima pa iako je bio puno puta izazvan, u većini slučajeva je i pobedio. 

Zato su oni retki, ali baš retki, zato oni pobeđuju najbolje na svetu i bivaju najbolji od najboljih.

Šta mislite, da li Vaše dete ima takve gene, duh, telo, samopouzdanje, veštine, pa i okruženje, da te velike podvige jednog dana i samo ostvari? Dobro razmislite!!

Sine, znas kako se postaje sampion? Izadjes na teren kad je najteze i pobedis

 

Preterana očekivanja od sopstvenog deteta    

Da se vratimo na našeg klinca koji lepo trenira ali kako vreme prolazi tj što duže trenira,  treninzi su sve intenzivniji i kompleksniji i naravno šta je sledeće..Pa počinju takmičenja. Naše dete pokazuje znake talenta pa mi roditelji zbog toga uzbuđeno navijamo, i pobeđujemo zajedno sa detetom, a kada gubi, gubimo i mi. Nama je još teže nego tim malim stvorenjima. Očekivanja kreću nekom uzlaznom putanjom i to bez potrebe za tim, jer dete je dete i ono se i dalje igra, čak i kada se takmiči. U sportu, uvek neko pobedi i uvek neko bude poražen. Pa šta sad, to je tako i tako će biti. 

Očekivanja rastu i naravno često prerastu samo dete. Dok ono pobeđuje i biva sve bolje i bolje, mi razmišljamo. Imamo viziju našeg deteta, kako za 10 god. ostvaruje veliki uspeh i postaje veliki čovek, koga zna ceo svet. Polako ali sigurno ulazimo u problem. Naše dete oseća naše ambicije pa i ono samo mašta o tome. A onda su takmičenja sve intenzivnija i konkurencija je sve žešća, pa dete polako usporava sa napretkom. Gleda naše oči, čita naš govor tela i primorava sebe na sve veću i veću žrtvu. Kažem žrtvu jer to više nije igranje. Sada je to više od igre - to je gladijatorska borba mališana. 

U tom momentu, pravi trener može da utiče na roditelje i da smanji pritisak na dete ali je problem što i oni sami padaju pod uticaj roditelja jer ih ovi plaćaju, ( uzimaju se i dodatni privatni časovi ) i tu kreće neka vrsta diplomatskog odnosa bez mnogo iskrenosti. Uticaj koji roditelj može da ima na trenera dovodi do toga da se treneri često pitaju: “ko trenira to dete ja ili roditelj? “Često treneri “nanjuše” talentovano dete, koje pokazuje nesto više pa kada predoče to roditelju, taj trenutak može biti koban tj pušten je onaj duh iz lampe malopre pomenut. 

Zato su mudri treneri strpljivi i prate dete u dužem vremenskom periodu. Proveravaju da li ono napreduje i koliko napreduje u samoj igri pa i van nje. Trebalo bi da naprave od deteta dobru osobu, koja igra fer plej, koja ne psuje, koja ne ponižava protivnika, koja igra za tim a ne za sebe, osim ako je naravno u pitanju individualni sport.

Treneri mogu i sami da padnu pod uticaj opšte kulture uspeha pa da forsiraju dete, da ga teraju na teška treniranja, na strahopoštovanje i na vrlo pogrdan način mu se obraćaju. U tom slučaju roditelj mora da reaguje odmah tj. da upozori trenera ili da dete prebaci u drugu školicu sporta, bez pardona.

Uvek imajte na umu da su to ipak deca i samo deca..krhka i nežna koja trebaju da rastu normalnim tempom.

 

Šta ako dete pokazuje dovoljan talenat i ogromnu strast prema sportu

    Deca koja duže vreme treniraju, na treninge i takmičenja gledaju na neki svoj način. Deca koja žive za dan treninga, koja žive za dan takmičenja, vole da pobeđuju i daju sve od sebe, što na treninzima, što na takmičenjima, pa imaju veliku predispoziciju da taj sport u budnoćnosti postane njihov posao. 

Roditelji bi trebalo da osluškuju svoje dete a to znači da gledaju kako trenira ili se takmiči tj sa kolikom strašću i željom to radi. Treba da slušaju kako dete priča o nekom događaju sa treninga ili takmičenja. Strast i vatra se vide u njihovim očima, kao i glad za pobedama. Oni se bave tim sportom čak i kad nisu na treninzima, dok su kod kuće, sa drugarima iz kraja ili dok gledaju na tv-u neka takmičenja iz svog sporta.

Ako takvo dete ima još i dovoljno talenta koji mu služi kao osnova za usavršavanje, i za perfektnije izvođenje nekih tehničkih stvari u datom sportu, takvo dete ima veliku šansu za uspeh u sportu. Po meni bi trebalo s vremena na vreme proćaskati sa trenerom ali potpuno iskreno i s namerom da Vam trener kaže da li dete ima šanse za dalje ili ne. 

Ako ste iz provincije bilo bi čak poželjno odvesti dete u veći centar ( na primer Beograd, Niš, Novi Sad) na proveru i procenu od strane iskusnih trenera, jer takvi treneri na godišnjem nivou gledaju veliki broj talentovane dece. Oni vide kako velika većina te dece odustaje od sporta i samo mali broj ostaje i gura dalje. Takvi stručnjaci znaju zamke koje nosi dati sport a koje roditelji, prijatelji deteta ne vide na prvi pogled. 

Priprema deteta za profesionalno bavljenje sportom traje godinama a neko iskusan bi trebao da meri, procenjuje, pa i savetuje roditelje da u pravom trenutku više ulažu u razvoj deteta.

Pobeda dece

 

Uživajte gledajući dete dok se bavi sportom

“ Naše dete trenira sport kojim voli da se bavi. Jedva čeka svaki trening ! “

     Dete koje se bavi bilo kojim sportom je u današnje vreme zaista super dete. Previše je sedenja za kompom, previše gluvarenja i dosade a sport sve to može da razbije. Prava je milina gledati kako se dete razvija, kako raste svakim danom, postaje jače, spretnije i ozbiljnije..prosto videti da na lepši i kreativniji način odrasta u zreliju osobu. Sport razvija i takmičarski duh, daje visoku dozu adrenalina, a onda i visoku dozu sreće ili tuge u zavisnosti od rezultata. Sve je to normalno.. sve je to sport. Kako se kaže: “ lopta je okrugla “ jer se nikad ne zna kakav će biti rezultat na kraju.

 Zato dragi roditelji malo oladite za početak. 

Smirite strasti, smanjite neko vreme očekivanja i gledajte Vaše dete isto onako kao i pre treniranja, kada se samo igralo i družilo sa drugarima u kraju.



Ostale Zavrzlame